ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ ЕКУМЕНИСТА И ПАПИСТА НА ПРАГУ НОВОГ МИЛЕНИЈУМА (део 1.)

Свејерес екуменизма захватила је готово све Православне Цркве широм васељене. Током целог двадесетог века, кроз овај покрет, који поткопава Православље и покушава да уједини све религије света у једну, безобзирно се газе свештени Канони Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Православне и кида веза са светим Оцима и Предањем. У неколико наставака доносимо текст који говори о нескривеним тежњама  да се света Православна Црква баци под ноге онога чији је пад, према речима светог Аве Јустина Поповића, раван паду Адама и Јуде.

Година 2000. закључује век екуменистичког покрета. Хришћани са свих страна света били су активно укључени током 20-ог века у реализацију њихове визије јединства, у две фазе. Круг прве фазе већ се затворио. У виду тзв. „практичног хришћанства“, теолози љубави и општег интереса света, подељене хришћане сада уједињују. Упркос догматским разликама које још увек постоје међу њима, несторијанци и монофизити, који су отпали од Православне Цркве у 5. веку, паписти који су отпали у 11. веку и разне протестантске заједнице, одвојене од паписта у 16. веку,  и православни екуменисти, који никада нису представљали Једну Свету Апостолску Цркву- сви они стреме да проследе заједничку поруку свету. Али да ли та порука икада може представљати аутентичан позив свету да се врати Истини и јединству Цркве, када екуменисти нису уједињени у истини Отаца и Сабора православних, већ нису спремни ни да прихвате ту истину? Практична унија без Истине, у контексту екуменистичког покрета, која пропагира уједињење на бази догматског синкретизма, представља слику лажног хришћанства које нема апсолутно никакве везе са Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом Христовом.Православни екуменисти су у

У Фиренци 6. јула 1439. године постигнута је унија, тј. призната покорност папи од стране до тада православних јерараха. Византијски цар Јован VIII Палеолог је пристао на унију, с надом да ће папа и Западна Европа њему помоћи да спријечи најезду Турака. На унију је пристао и васељенски патријарх Јосиф II.
Унија је у Цариграду наишла на отпор код византијског народа, па је објављена тек 1452. године мало прије пада Византије. Како унија није спасла Византију од турског освајања, Русија је отада бирала своје митрополите и коначно изашла из сфере византијског утицаја. Грци су је сасвим одбацили на црквеном сабору у Цариграду 1472. године. Са административног гледишта, цела Православна Црква је потписала: император Јован, митрополити и представници Источних Патријарха, Митрополит Кијева Исидор и руски Епископ Аврам. Само један јерарх није потписао: св. Марко Ефески. Српска Црква није слала свог представника на овај издајнички сабор.

стању сталног пропадања, које се види у њиховом односу са непокајаном јереси папизма. На крају овог, понавља се трагедија из 15-ог века. Православни, суочени са великом опасношћу и историјским изазовима, опет су подељени на унионисте или екуменисте и антиунионисте или антиекуменисте. Може ли се десити да ћемо опет тужити над новим падом Константинопоља?

Знаменити српски догматичар и теолог, отац Јустин Поповић, писао је са посебном прецизношћу и  наглашеношћу о три велика пада- Адамовом, Јудином и папином. Да ли је можда претеривао? За почетак, не смемо заборавити да је 11.фебруара 1929. године Ватикан проглашен независном и аутономном државом под управом тзв.Светог Оца. Римски папа је апсолутни и доживотни монарх државе Ватикан. Он такође представља извршну, судску и законодавну власт. Ватиканска држава има премијера, државног секретара и министре, економију, дипломатски кор, војску и полицију, као и монетарни систем и своју сопствену штампу.

Папа Инокентије III

Модерне папе нису заборавиле папско-цезаристичке фантазије средњевековног папе Инокентија III (1198-1216), који је надмено и самоуверено, на свом устоличењу, изјавио следеће: „Онај који има младу-младожења је. Али, та млада-Црква, није се венчала са мном празних руку, већ ми је у мираз донела непроцењиву вредност-пуноћу духовних добара и дар храмовних добара, моћ и поштовање обога. Као доказ духовних добара дала ми је митру, а као доказ храмовних добара дала ми је тијару-митру за свештенство и тијару за краљевство. Учинила ме представником Њега, на чијој одежди и бедрима је исписано „Краљ над краљевима и Господар над господарима“.

Али, папин пад почива највише на тзв. примату моћи и његовој непогрешивости. Због тога што је непогрешиви Свети Дух омаловажен јеретичким филиокве и тиме одвојен од политичког тела Ватикана, човек је тај који сада представља основу, моћ и непогрешивост тзв. римокатоличке цркве. Дефиниција папе по Другом ватиканском концилу (1962-1965), прокламује, између осталог, нешто што је неприхватљиво по својој суштини и, разумно, није у складу са духом Цркве- папе не потребују одобрење осталих и не подлежу никаквом суду. Римски папа не представља обичног човека, већ он шири и чува учење католичке цркве као врховни учитељ универзалне цркве, у коме је харизма непогрешивости Цркве присутна на један једини начин. Римски понтифекс, због своје улоге „викара Христовог“  и поглавара целе Цркве, има потпуну, врховну и универзалну моћ над целом Црквом, моћ коју увек може да примени и примењује.

Прилично је очигледно да је папа, обичан човек, узурпирао место Богочовека Христа, да је папизам трансформисан у антропоцентричан систем, који све више и више постаје секуларан. Пошто се папизам није одрекао свог државног идентитета, свог антропоцентризма и секуларизације за коју се сам определио, како он може водити дијалог са Православнима!? Како је могуће да Православна Црква, чији је центар Богочовек, ова Невеста Христова која живи Духом Светим, учествује у дијалогу,  у молитви и богослужењима са секуларном државом која се само издаје за религиозну?  Тиме отвара врата трећег миленијума!?

Извор: Relations between the Orthodox Ecumenists and the Papacy at the Threshold of the New Millennium

Напомена приређивача: Иако је текст преузет од припадника групације која је у расколу са Православном црквом у Грчкој (управо због саблазни екуменизма, мењања календара и других новотарија су се одвојили од ГПЦ), текст је потпуно истинит. Жмурење на овакве појаве у Цркви неће донети никакво добро, већ ће само допринети развоју и јачању група које се одвајају од СПЦ. То је разлог зашто говоримо о актуелној јереси екуменизма. Наша жеља је да се ова јерес угуши у корену како би што мање нус-продуката давала. Чињеница је да су расколничке групе на територији СПЦ најмногобројније у Бачкој и Браничевској епархији, дакле, управо тамо где су епископи највише заражени екуменизмом. То је, дакле, само погрешна реакција на погрешне (против-канонске) поступке епископа Иринеја (Буловића) и Игњатија (Мидића). Нека поједини епископи СПЦ престану са оваквим екуменистичким деловањем да не би последице бивале још горе и горе. Амин, Боже дај! 

Приредила екипа Фб странице „Православље живот вечни“ 

Advertisements
Овај унос је објављен под Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

2 реаговања на ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ ЕКУМЕНИСТА И ПАПИСТА НА ПРАГУ НОВОГ МИЛЕНИЈУМА (део 1.)

  1. Повратни пинг: ЕКУМЕНИЗАМ, КАО ЕКЛИСИОЛОШКА БОЛЕСТ УЗИМА РАЗМЕРЕ ЕПИДЕМИЈЕ | Православље Живот Вечни

  2. Повратни пинг: ЕКУМЕНИЗАМ И ТЕОЛОГИЈА СВЕТСКОГ МИРА | Православље Живот Вечни

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s