Да ли је владика Артемије расколник или борац против раскола

19.11.2011. је прошло тачно годину дана дешавања у манастиру Дубоки Поток, када је владика Артемије упркос одлукама Синода СПЦ служио литургију. Свештеници, јереј Угрин Поповић из Архиепископије Београдско-карловачке и јеромонах Ксенофонт из Епархије рашко-призренске у егзилу очигледно другачије доживљавају овај догађај.Преносимо интервју који је са јерејем Угрином Поповићем и јеромонахом Ксенофонтом припремила редакција фејсбук странице „Православље живот вечни“

ПЖВ: Иза нас је година од како се десио „Дубоки Поток“, Ви сте, оче Угрине, често говорили о томе. Реците нам шта за Вас представља тај догађај.

О.Угрин: Да, то је година расцепа Једног Тела и једног народа али и дефинисања оних који желе напред и иду ка Осмом дану не негирајући свет у окружењу и оних који се од савремених тенденција и изазова бране не мирењем, одрицањем и псеудотрадиционалношћу кријући се иза неких ликова наше историје које једнострано тумаче, подилазећи тако властитом кукавичлуку. Дакле, догађаји који су уследили након ”Дубоког Потока” само су тој структури нашег народа подарили ”вођу”.

ПЖВ: Оче Ксенофонте?

О.Ксенофонт: Дубоки Поток, очигледно, представља један преокрет, једну вододелницу, дан кога се сви сјећамо прије свега са једном тугом и сјетом, због познатих, тужних дешавања тога дана када су, како се сви сјећамо, у координисаној акцији српске и шиптарске полиције, ЕУЛЕКС-а и КФОР-а владика Артемије, монаси и монахиње, брутално избачени не само из манастира Дубоки Поток, већ, стражарно, и са територије Косова и Метохије.

Показао је тај дан да српски однарођени режим сасвим добро функционише и сарађује са Шиптарима и са међународним бјелосвјетским пробисвијетима, чија је улога, прије свега, отети КиМ и предати га у руке Шиптарима. Оно што је било за неке изненађујуће, не и за многе од нас из Епархије Рашко-призренске и КиМ је то да се у то сасвим добро уклопила и однарођена олигархија из врха српске Цркве.

Вододелницу, кажем, тај дан представља јер, иако само Поток у имену, показао се као дубока ријека преко које је тешко препливати, а она дијели православно од неправославног, истинско вјеровање од лажног. И за многе, нежалост, од оних који су нас подржавали до ”случаја Дубоки Поток”, како је и сам владика у једном свом тексту изјавио, исто тако се тај Поток показао као дубока ријека преко које до дан данас нису успјели да препливају. Нека би им Господ дао снаге да то ураде.

ПЖВ: Да ли је стање у СПЦ боље од онога што смо имали за време патр. Павла или постоји известан назадак?

О.Угрин: Не, у Цркви никада не постоји ”назадак” пошто је Црква богочовечански организам који се изражава у времену припремајући овај свет тим треном за вечност… Патријарх Иринеј јесте она особа која све нас сабране у Духу узводи ка тој реалности бивајући на челу наше помесне Цркве и ту не може бити никаквог ”назадовања”.

О.Ксенофонт: Незахвално је тако паушално говорити о Цркви, јер би прије свега требало поставити питање шта је и ко је Црква. Да ли је то група моћних олигараха у Синоду СПЦ, који ”демократски” већ више од деценије Црквом ”дрмају”, док се остали само тресу и климају главама (парафразирам омиљену синтагму еп. Атанасија Јевтића), или је Црква сав вјерни и крштени Лаос Божји, који Христом живи и Духом Светим дише.

Ако је прво одговор на питање, видимо да стање никад горе није било, јер олигарси немају намјеру да свој курс промијене, већ срљају безповратно у бездано, ужарено паклено гротло екуменизма и новотарија, ”штанцујући” свој, провјерени, новотарски кадар у редове епископата, срљајући у апостасију и јерес све брже и све дубље, испуњавајући, ваљда, задатке својих налогодаваца.

Ако је, пак, друго одговор на питање, онда је стање друкчије, по самој ријечи Господњој, да Цркву, којој је Он основатељ, а Дух Свети кормилар, ни врата паклена неће надвладати. У тој и таквој Цркви, данас, народ се показује као чувар вјере православне, вођен владиком Артемијем као барјактарем који барјак Светог Саве чврсто држи у својој десници, не бојећи се сила овога свијета које свом силином наваљују на њега, како кроз отворене непријатеље српства и православља, тако и кроз лажну браћу. Тај и такав народ данас, од барикада на сјеверу Космета, па до Бачке, чији епископ покушава не само своју Епархију, но, чини се, читаву СПЦ да потчини ”мостоградитељу” (како га је сам назвао), римском папи, дакле, такав народ чува вјеру православну и не да је у канџе европских и римских унијата. Ту не може бити говора о назатку, јер ова искра, коју је Дубоки Поток запалио, све се више шири у огроман, незаустављиви, православни огањ.

ПЖВ: Често се говори данас о проблему екуменизма. Сам п. Иринеј је за себе изјавио да је екумениста. Колико екуменизам штети Цркви и има ли можда нечега позитивног у свему томе?

О.Угрин: Екуменизам јесте реална тенденција Цркве данас јер изразава чежњу самога Христа ”да сви једно будемо” коју је упутио Оцу својом љубављу уздижући човека на пиједестал Богочовека. Лично сматрам да не постоји хришћанин који није екумениста, који није љубављу окренут ка другоме и који у том до себе не може или неће да препозна самог Христа.

О.Ксенофонт: У претходном питању већ се дотакосмо екуменизма. Екуменизам, свејерес, по ријечима преподобног оца Јустина Ћелијског, не може у себи имати ништа доброг јер у својој суштини то је само прљава вода, било она римске папоцентричне јереси, или оне протестантске, исто тако човјекопоклоничке јереси, чији је циљ да замути и разводни чисто вино слатког православља. Јасно је да је, по светим Оцима, свако молитвено општење, па чак и личне природе, забрањено и кажњиво светим канонима, одлучењем од светих тајни и искључењем из црквене заједнице. Дијалог, наравно, потребно је водити са инославнима, у правцу и смислу мисионарском, не бисмо ли им посвједочили истину Православља као једину спасавајућу. Екуменизам, међутим, сводећи се на релативизовање сваке истине, покушава да распарча Цркву Христову на неке, цркве-сестре, од којих, тобоже, свака има по неки дио истине оне неке, имагинарне, древне Цркве. Као такав, иако у данашње, предапокалиптичко вријеме релативизовања сваке истине, веома привлачан, он је антицрквен и цркво-разарајући, богоборан и Антихристов, и управо му је то и улога, припремити раслабљену, раздуховљену, обезличену масу неких ”вјерника” и ”’хришћана” за царство Антихриста, и његову религију, којој би он требало да буде глава. Све остало су само ружичасте приче сентименталистичко-пијетистичке природе које са Црквом Христовом никакве везе немају.

ПЖВ: Видимо у последње време да често црквени великодостојнственици СПЦ тесно сарађују са представницима власти како у Србији, тако и у Српској и осталим земљама. Колико то доводи у опасност црквену јерархију да постане једноставно слушкиња режима?

О.Угрин: То је одувек тако, сетите се Немањића, погледајте молитве Цркве за оне који су на власти тако да ту није ништа ново нити је то иста чудно пошто говоримо о једном народу и о различитим службама које се старају о том народу те је савршено логично да те службе међусобно сарађују.

О.Ксенофонт: И то питање поменусмо раније. Већ у случају Дубоки Поток показала се та велика спрега олигархије СПЦ не само са данашњим однарођеним режимом у Србији, већ и са шиптарским сепаратистима на КиМ и бјелосвјетским моћницима. Тај један, досада невиђен и још гори од совјетског, сергијанизам у СПЦ, може врх СПЦ да одведе само у једносмјерну слијепу улицу и нигдје другдје. Никада у историји није се показало добрим учинити беспријекорну Невјесту Христову, Цркву Божију, слушкињом било каквих овосвјетских царстава и режима, поготово ових данашњих, који, ако и имају нешто православно у себи, то се завршава на имену и реклами.

ПЖВ: Сведоци смо да се јерарси често виде и у друштву неправославних верских вођа. Колико је тај дијалог искрен и плодотворан? Да ли не би било можда паметније да се уложе напори за дијалог између “зараћених страна” у самом Православљу?

О.Угрин: Дијалог је императив модерног друштва и веома је пожељан ако говоримо о срединама које су национално и верски измешане. На крају крајева сви смо људи а да ли ћемо то и остати зависи од тога колико искрено будемо учествовали у дијалогу препознајући се у сличностима те на тај начин својим потомцима обезбедити неке нормалне услове за зивот, растерећене верских или националних потреса. Сам Његош је рекао: ”Брат је брату мио ма које вере био” а у овом региону смо сви браћа, хтели то или не хтели то да признамо… е, зато је дијалог неопходан!

О.Ксенофонт: По плодовима њиховим ћете их познати, каже Господ, и то је вијековима једино право и истинско мјерило било чијег дјеловања. Иако екуменисти своје дијалоге и молитвена општења са инославнима правдају понекад мисионарском потребом свједочења о православној Цркви, њихови плодови показују да никад и нико због њихове екуменистичке дјелатности није постао православан, него још, авај, у чисто вино православља полако доливају воду из њихове усмрдјеле јеретичке баруштине. И док екуменисти, са много сентиментализма и ”љубави” говоре о својим другим плућним крилима и браћи ”кршћанима”, са невиђеном мржњом острвљавају се на своју православну браћу која се усуде да подигну глас против таквих псевдохришћанских, антиканонских и неотачких дјела.

Тако данас долазимо у парадоксалну ситуацију да они који, због својих канонских преступа, а у редовима највише јерархије (на челу са патријархом и готово свим члановима Синода), одавно треба да су избачени из јерархијских степена, и било каквог црквеног општења, све до свог покајања, они суде другима, рашчињавају и кажњавају (видјети, рецимо, примјер епископа Бачког, који је, због свог папофилског и јеретичког понашања, а да је, авај, православних епископа у Сабору, одавно требало да буде лишен епископског чина, сједи у Црквеном суду и, попут новог Торквемаде, маше осудама и пресудама, а да је коју стотину година раније рођен, засигурно би и на ломачи палио. И док са сентиментализмом прича како га је папа наградио крижом и прстеном, признајући њему и митрополиту Амфилохију, епископске чинове, дотле, несрећник, свога брата Артемија немилосрдно прогони).

ПЖВ: Реците нам нешто о томе како замишљате мисионарску делатност православних данас и шта Ви чините да би што више људи дошло до познања истина Вере?

О.Угрин: У укључивању у савремене тековине човечанства и у разбијању предрасуде да је оно што је било јуче ”традиција” те да је само по себи добро само зато што је неки тај и тај то користио. Свест да је традиција напредак а не непомичност јесте она реалност која ће омогућити да црквена мисија напокон сустигне данашњег човека те га и поведе ка оном сутра не тетошећи се у лењости оног јуче.

О.Ксенофонт: Улога православног монаха је, прије свега, да, у молитвеној заједници са Богом, постом и молитвом, очисти своје тијело од чађавих наслага старога Адама и тиме, упаливши свјетиљку и наливши у њу уље Духа Светога, покуша да ријеч Божију приближи и осталима. Тај молитвени подвиг неопходан је да сам монах, надувши се и погордивши се неким својим палим ”ја” не би и сам остао без уља и тиме са лудим дјевојкама, по Јеванђељу, остао ван закључаних двери.

Данас, нажалост, православни хришћанин мора да војује тешку битку. Свако од нас је данас, по ријечима св. Теодора Студита позван да говори, јер, када је вјера у питању, нико нема права да каже: Ко сам ја?. Јерес екуменизма, релативизам сваке врсте устао је да угуши вјеру православног хришћанина. Но, понављам, неће ни врата паклена надвладати Цркву Божју. Зато, сви ми православни, дужни смо данас да, смирено и кротко, али уздајући се неодступно у помоћ Божју, да посвједочимо о овој апостасији која, и споља и изнутра, као стоглава аждаја, подиже своје главе на Цркву Божију. И стога, нема страха, колико се у помоћ Божију будемо уздали, толико ће нам Господ и помагати, по ријечима Св. Писма: Нека буде, Господе, милост твоја на нама како се уздасмо у тебе!(Пс. 32, 22)

ПЖВ: Оче Угрине, шта би за крај поручили онима који одлазе на службе код владике Артемија и сматрају га и даље канонским епископом?

О.Угрин: Пробудите се! Ваша деца то очекују од вас!

ПЖВ: Оче Ксенофонте, шта би за крај поручили онима који признају рашчињење владике Артемија и сматрају га расколником?

О.Ксенофонт: Да не будем дрвени адвокат Владике Артемија, препоручио бих им да прочитају шта о томе каже сам владика Артемије у свом тексту Да се разумемо (http://www.eparhija-prizren.org/episkop/tekstovi/108-da-se-razumemo.html).

Advertisements
Овај унос је објављен под Српска Црква. Забележите сталну везу.

5 реаговања на Да ли је владика Артемије расколник или борац против раскола

  1. Vesna каже:

    Pomaze Bog.Ziveli nam oče Ksenofonte na mnogaja ljeta.Amin. A onoj nesreći svećeniku Ugrinu nek dobri Bog otvori što pre oči.Upravo on treba da se propudi.Svećenik je adekvatan izraz zato što je on više u društvu rimokatoličkih jeretika nego u društvu Pravoslavnih ,PRAVOVERUJUĆIH Hrišćana!!!!!!!!!!!!!!!

  2. Vesna каже:

    OPROSTITE NA LATINICI AL TAKVE SU MOGUĆNOSTI OVOG MOG SOKOĆALA!!!!!!!!!!!!!!!

  3. Vesna каже:

    ČOVEK KOJI SVOM PSU VEZE OKO VRATA ZVONCE SA VRBICE I HRANI KUČE HRANOM IZ MEKDONALDSA SIGURNO JE ZALUTAO U SPC

  4. Ранђел каже:

    Ваљда је о. Угрин успео да се „скине“ са хемијских помагала.

  5. vesna каже:

    ovi ekumenisti se poznaju po zapetljanim,besmislenim recenicama(predzadnja Ugrinova )…duhovna aristokratija,kako rece o,Ugrin,,,Bože me sačuvaj

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s