Рече Господ: Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити.
А кад су ходили по Галилеји рече им Исус:
предаће се син човјечији у руке људске, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.
А ученици не разумјеше ријечи ове, јер бјеше сакривена од њих да је не могоше разумјети.
Тако се и догодило. Све како је писано, речено и проречено.
Син Божји ушао је у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност општег васкрсења свега потомства Адамова.

Убице Христове и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову, хришћани пак – и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на Голготи представља тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови победиоцем.
И наша животворна трагедија на Косову пре 550 година подвојила је тумаче. Једни сматрају косовску Голготу поразом, други победом.
Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама:
1. јединственошћу мотива борбе и
2. решеношћу на мученичку смрт.
У свести или подсвести целог народа брујала је једна тајанствена нота,да на Косову Христос дели мученичке венце славе,и да се треба грабити за те венце, да се једно царство губи а друго добија;
и да је куцнуо судбоносни час да се за Крст Часни жртвује све.

(Косово, Мисионар, 1939, св.владика Николај)