Православна црква св.Кирила и Методија на Вису

Да бисмо схватили жељу мештана острва Виса за народном Црквом, морамо објаснити и сам појам.

“Шта означава народна Црква? Означава самосталну црквену организацију, са својом црквеном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној Цркви стоји ненародна или интернационална, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са туђим језиком и са уједначеним и униформисаним изразом вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна Црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: Идите и научите све народе (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје Васељенске Цркве. И када је послао Духа Светог на апостоле, они су почели говорити разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих.  И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа. Отуда је и Савина народна Црква јеванђелска и апостолска. Такву народну Цркву желио је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву…” -Свети Николај Жички и Охридски

На Скупштини у Вису, одржаној 1925.године донета је одлука о преласку на Православље. Српска православна парохија службено је утемељена на Вису 1.јула 1926.године, а први парох био је Станко Ивановић, кога је, након смрти 1927.године наследио Стеван Јавор. Литургије су се у почетку служиле у приземљу једне приватне куће, а 1931.године покренута је иницијатива за градњу цркве. Црква је грађена током 1932. и 1933.године у српско-византијском стилу. Освећење је извршио Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) 12. новембра 1933.године, посветивши храм св.Кирилу и Методију.

О овом догађају писале су и новине “Време” у чијем напису стоји да су многи од мештана изјавили следеће:  “…Отац је сину увек причао о крају својих прадедова. У многим кућама биле су скривене иконе крсних слава и кандила. Неке од тих икона су сачуване…”.

Локална римокатоличка јерархија са Виса гледала је на обраћенике у Православље као на „изгубљене душе“. Она је стварала непријатељски став код својих верника, а мржња према покрету вишких православаца се отворено испољавала 15. јула 1934. године на „еухаристијском конгресу“ у Оребићу. Тада се протестовало против подизања православних храмова у овом делу државе, а Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, у свом извештају од 22. јула исте године Министарству правде, подвлачи: „Сврха свих ових еухаристијских конгреса је искључиво та да се слављем и манифестацијом католичких маса покаже, да су поменути крајеви искључиво католички и да друге вере немају моралног ослонца за њихов развој у поменутим местима“.

Долазак чешких православаца на острво Вис и протести римокатолика

Међуверске тензије кулминирале су у први прави инцидент у лето 1937. године. Католичко становништво Виса, организовано од свога свештенства, спречило је групу православних Чеха да посети острво и новоподигнути храм. Групу је предводио лично свети епископ Горазд (Павлик). Православно испољавање засметало је челним људима Сплитске надбискупије који су учинили све да се чешким православцима не допусти ни излетнички боравак у Далмацији.
О овом немилом догађају дознајемо из рукописне заоставштине Стевана Роце (Грађа за историју Срба у Далмацији – Православље у Вису, Архив САНУ 10078/8). Још више сликовитих детаља има у тексту – мемоару Душана Глумца „Спречена посета Горазда православној цркви на Вису – поводом 100 годишњице рођења епископа Горазда мученика“ (Православље бр. 303 од 1. новембра 1979).
Православни поклоници, предвођени својим епископом, имали су у плану да посете манастир Раваницу где би се причестили на гробу светог кнеза Лазара. Након обиласка Београда, разгледања Опленца, група се преко Сарајева упутила на Јадран. Чеси су 11. августа 1937. године изнајмљеном лађом од Метковића, преко Сплита, кренули ка Вису. На острву је летовала група студената Православног богословског факултета, предвођена професором Старог Завета Душаном Глумцем.
Брод се приближавао луци, где је добродошлицу чешком архијереју и његовим сапутницима, припремио хор београдских студената извођењем црквене песме. Са православне цркве која је близу пристаништа звонила су звона. У окупљеној маси света појавила се „нахушкана потплаћена непријатељска руља факина (носача) руковођена већ са познатим мачековским адвокатом Фаролфијем и проф. Замберлином, члановима клерикалне Пучке банке“ (Д. Глумац, наведено дело). Демонстрантима је давао подршку дон Паво Томић. Према Роцином сведочењу римокатоличких свештеника је било више.
Брод је био спречен да пристане. Фанатизована маса је узвикивала: „Доље брадоње! Доље влашки попови! Доље ћирилица! Живила независна Хрватска!“ (Архив САНУ, бр. 10078, стр. 78). Са дока су летеле каменице, претило се моткама и надаље су се узвикивале пароле мржње. На Вису је био срески начелник са четом жандара задуженом да спречава изгреде мачековаца. Њихова реакција је била закаснела, „растеривање букача жандарским палицама“ није довело до пристајања лађе. Капетан је покушао да оплови острво и искрца људе на другој страни, у Комижи, али је и тамо дошло до нереда. Чеси су се вратили натраг у Сплит.
Честити римокатолици, који нису учествовали у агресивним испадима, били су од фанатика физички угрожени. Човек задужен за пристајање бродова био је бачен у море, а неки су након свега изјавили: „Нећемо више да будемо католици!“, и прешли су у православну цркву у Вису.
На мети су остали студенти са професором Душаном Глумцем. Професор је био нападнут пролазећи поред кафане „Хрватски дом“ у којој су изгредници седели и пили пиво са среским начелником. Избегавши бачену криглу, професор је остао присебан и упутио је представнику локалних власти следеће речи: „Господине начелниче, је ли то мир и ред који сте требали створити да мирни грађани нису сигурни ни за свој властити живот? Ако ћемо се кукавички нападати, ја ћу довести моје студенте још вечерас и гарантујем вам да ће још ноћас сви ови кровови горети. Тражим од вас да ме један жандар одмах отпрати до нашег стана, јер ми у мраку није сигуран живот“ (Д. Глумац, наведено дело).
Ствар је заташкана. Кнез Павле је био упознат са инцидентима, али се срески начелник оправдао пред њим убедивши га да су православни излетници растурали антиконкордатске летке. О случају новине нису писале да се не би још више продубљивала међуверска мржња.

Задњи верски обреди у цркви на Вису забележени су у новембру 1941.године, а 1944.године је оштећена у немачком бомбардовању. Синод СПЦ је 1.септембра 1947.године писао државној комисији за верска питања да су их припадници црквене општине са Виса обавестили о намери власти да сруше цркву св.Кирила и Методија и да на њеном месту подигну партизански споменик.

Црква је порушена у јесен 1963.године у склопу прославе 20-огодишњице Титовог доласка на Вис која је уследила у септембру следеће године. На њеном месту засађен је парк палми, а у непосредној близини подигнут споменик “Туђе нећемо-своје не дамо” са речима из Титовог говора. Тридесетак година касније и тај споменик је уклоњен.

Према неким наводима материјал порушене цркве уграђен је у градско шеталиште, а добар део је утрошен на изградњу споменика НОБ. Православни Вишани расејали су се по Србији и свету, а најпознатији међу њима био је православни свештеник Антоније Анте Пинчетић, који се упокојио у срцу Шумадије, у Аранђеловцу.

“Црква св.Ћирила и Методија на острву Вис” -Р.Пилиповић

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

«И данас, кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.» (Милан Ракић)

Шта Ера Ојданић, развратник светског гласа, има заједничко са Косовом и Метохијом? Нити је он видео Косово, нити је Косово видело њега. Ипак, постоји веза, не тајна, већ јавна, са бине.

Песме Андрије Ере Ојданића, новокомпонованог певача и нису нешто познате, не певуше се тако често. Није он познат ни као неки чувени слухиста, тешко да би могао да запева у Миланској Скали, тешко да би запевао и на Песми Евровизије. Ера је познат по томе што је «храбро», још раних деведесетих, навукао опанке, брич панталоне и остале делове народног одела и тако, директно «у брк» публици певао и изазивао салве одушевљења због свог фолклорног патриотизма. «Доле трули запад, живела отаџбина! Доле хамбургер и помфрит, живела домаћа сарма!», биле су скривене поруке наступа овог хероја турбофолк поезије. Хвала му, задужио је Србију!

Док је Ера, тако, бранио Српство, успут јачајући турбофолк сцену новим младим надама лирике, доводећи из српских, некад побожних и патријархалних породица, сељанчице и сељанчиће да забављају Српство, Срби су лагано губили Крајине, делове БиХ., касније Црну Гору, а раније Вардарску Македонију. Јецајући, на овакав расплет догађаја су их, већ раније, упозоравали пророчки св. Николај Жички и св. Јустин Ћелијски. «Срби хоће у Европу… жене кренуле за европском модом… О, лешеви српски…,» говорио је отац Јустин. И предлагао… Предлагао Христа, пост, молитву, покајање, одбрану вере, да би се Српство сачувало. Није предлагао фолклорни патриотизам. Предлагао је Јеванђеље и све оно што из њега следи.

Коме би било до Крајине, до Косова, до Баније, до Црне Горе кад запева нека од младих нада Ере Ојданића, уз бокал шприцера или беванде, још када се заигра по кафанском асталу, падају све звезде, а камоли Крајина и западни Срем! Тако фолклорни патриотизам убрзо упада у своју природну последицу – анархију у стомаку, крви и глави. Пијана војска не брани праг.

Опростите на овој уметничкој слободи и опширном уводу, али другачије нисмо знали како да пластично објаснимо шта је то фолклорни патриотизам.

“Јечам жела Косовка девојка”, на митингу у Београду

У Србији је родољубље било забрањено од 1945. Тада је комунистички режим почео са политиком «што слабија Србија, то јача Југославија». Било је забрањено певати, чак и песме у којима је имало изражено родољубље. Колико њих је пострадало и ишло на саслушавање у најближу станицу милиције због једне отпеване песме «Тамо далеко», «Ој, војводо Синђелићу» или “Онамо, ‘намо“. Шта је у тим песмама било опасно по јавни морал, знају Броз и његови полтрони. Ипак, када је 1980. Ј. Б. Тито сахрањен у српској престоници, почела је лагано да се буди јуначка «гуја» у срцу Срба. Срце је било искрено жељно своје отаџбине, своје вере, својих хероја, свега онога што је заиста вредело а било забрањено у комунизму.

Требало је некако ову народну енергију усмерити. Тада су створене монархистичке и патриотске странке, на малим екранима су се појавили епископи националисте. Сетите се раних радова Вука Драшковића. Он је деведесетих, из српских националистичких побуда, чак, негирао право вардарским Македонцима на сопствену државу а муслиманима у Пазару јавно обећавао да ће одсећи руку која би исламску заставу држала, да би се временом претворио у човека који из евроантлатских побуда негира и Србима право на сопствену државу. Кад се још подсетимо Вучића и Томе Николића, који су се некад борили за Србију до Карловца, Карлобага и Вировитице, а сада продају и Косово, можемо рећи – све је то био један јефтини фолклорни наступ типа Ере Ојданића.

Оних који пре избора играју Моравац, а после избора Бечки валцер (у оба случаја, са по две леве ноге) било је доста ових последњих година. Политичарима је, ваљда, то у опису струке – да се труде да преваре свој сопствени народ зарад свог личног профита. Маркс их је научио да Бога нема, па контају да им је све дозвољено. Али, ако би епископи и свештенство, аскете, играли Моравац и Бечки валцер, то би већ било трагикомично.

После митинга у Београду против издаје Косова, 10.05.2013., еврофанатични медији су осули паљбу против еп. Атанасија и м. Амфилохија због њихове политичке некоректности. Као да је право питање – јесу ли Вучић-Николић-Дачић потписали издају или не, заборављено, и еврофанатици су кренули у контранапад. Штампа бруји од питања, јесу ли епископи вређали покојног Зорана Ђинђића и јесу ли претили смрћу влади. Епископи су поводом својих изјава дали додатна објашњења и делимично их ублажили. Војислав Коштуница и покрет «Заветници» су се осетили позвани да стану у заштиту м. Амфилохија и еп. Атанасија.

Косара Гавриловић (слика са барикада на северу Косова): Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке.

На митингу у Београду је било и лирике и епике. Епископ Атанасије је имао епски наступ говорећи о земаљском и небеском царству, а митрополит Амфилохије је певао са неком певачицом лирску песму «Јечам жела Косовка девојка». Можда је ово добар почетак покајања за њих двојицу, који су доскора пружали подршку еврофанатицима. Ипак, главни производ и штета, који су њих двојица у својству администратора Рашко-призренске епархије инсталирали на Косову – еп. Теодосије, има сасвим супротне ставове и он велича «покојну» владу којој је митрополит очитао опело. Уколико, се сада, не потруде да реше проблем еп. Теодосија, као онога који ради на издаји отаџбине и који подржава антиуставне делатности које су кажњиве законом, изаћи ће да је њихов патриотизам само једна фолклорна манифестација типа Андрије Ере Ојданића.

Епископ Теодосије је чир на телу Српске Цркве. Он је сплеткама дошао на положај Епископа рашко-призренског. Осим тога, он је и јеретик НАТО-фил. Уколико је Црква означила као јерес етнофилетизам (служење идолу нације гажењем Јеванђеља), онда је и служење идолу глобалне светске владе или евроатлантском пакту гажењем Јеванђеља, исто тако јерес. Дужност епископа је да чувају православно стадо и да га чувају од оних који греше у вери. Ћутањем се издаје Бог.

На крају, дужни смо и да покажемо шта је то истински патриотизам на неком примеру. Наравно, патриотизам није турбофолк, патриотизам је жртва, пожртвовање за своје ближње, за њихово вечно спасење:

Милан Ракић је човек кога Срби познају по неколико кратких песама које су изабране у оквиру обавезног образовања. Једна од тих песама каже:

На Газиместану (1907.)

 Силни оклопници, без мане и страха,

“Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.” (Писмо супрузи, Милици Ракић)

Хладни к’о ваш оклоп и погледа мрка,

Ви јурнусте тада у облаку праха,

И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.

Кад олуја прође врх Косова равна,

Косово постаде непрегледна јама,

Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша

Што посљедњи бесте. У крвавој страви,

Када труло царство оружја се маша,

Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи

Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Ово је написао Милан Ракић. Но, ово није песма. Овде је он исписао своју аутобиографију, пре него што је испунио на делу. Милан је рођен у Београду. Завршио је Правни факултет у Паризу. По повратку из иностранства, оженио се са девојком из једне од најугледнијих кућа. Иво Андрић је о Ракићу говорио као о највећем аристократи кога је икада познавао. По женидби, Милан је ушао у дипломатску службу и отишао на рад на тадашње дивље Косово, у конзулат Србије у Приштини, које је и тада, као и сада, било место крвавог гоњења над православним народом. Претходници на дипломатској служби у Приштини су му били, такође књижевници Војислав Илић и Бранислав Нушић који су, и један и други умирали, са сном да напишу еп о Косову:

«Жао ми је што ћу умрети, а нећу стићи да израдим Косово» (Војислав Илић пред своју смрт Нушићу)

«Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу само да довршим дело «Косово» и да видим моје дете», говори болесни Нушић.

Ето какви су Срби раније били. Они умиру и живе Косовом, а не тргују њиме.

О Ракићу говори књижевни критичар: «…он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње…»

«Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу…»

Без позе и шовинизма.

«…он није поклоник ренесансе и Запада…», каже критичар.

Ево какво је било Косово тада: «Нигде, ваљда, нису животне прилике тако бедне, а живот без дражи као овде,» (Ракић). Ипак – «Па ипак, нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде.“

Али, шта хтедосмо да кажемо…

Када је  1912. почео Балкански рат, Ракић је напустио Министарство на објаву мобилизације, не јављајући се никоме од претпостављених, па чак ни широј породици, пријавио се у добровољце чувеног Старосрбијанског четника, војводе Алимпија Марјановића, где је био распоређен у

Прву чету, којом је командовао војвода Војин Поповић-Вук. Са 46 година, као високи државни чиновник, ушао је у борбени строј четника, студената и ђака. Ево речи самог јунака Ракића:

-Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране Гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегао се замишљено Муратово турбе … Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаце.

- Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! … То је Газиместан, на ком је Обилић …

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:

На Гази-Местану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава … Исказа ме целог – планина! … Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

- Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама … Ево га позади, с бомбама … у одреду Војводе Вука!

И одмах одјекну командантов глас:

- Добровољац Ра-кић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе … први и последњи пут тада.

(Из дела: „Ракић на Косову“, Јована Пејчића)

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Васељенски патријарх Вартоломеј посетио је Милано како би се сусрео са кардиналом Анђелом Сколом. Овом приликом патријарх је позвао и кардинала Сколу да посети Фанар, што је одмах прихваћено и он ће бити у посети Васељенској патријаршији од 31.децембра до 2.јануара. Ова посета уприличена је због организовања прославе 1700 година од доношења Миланског едикта.

Према наводима Католичке новинске агенције, кардинал Скола и патријарх Вартоломеј предводили су екуменску молитву у цркви св. Амвросија, приликом које су заједно читали и тумачили делове Јеванђеља одабране за Литугрију (Дела Апостолска 26 и Јеванђеље по Јовану 17.глава). Кардинал је патријарху даровао Јеванђеље и неке реликвије светог Амвросија Миланског, исповедника и мученика.

Литургија је уприличена у препуној цркви  Свете Марије, коју су римокатолици поклонили грчкој православној заједници у Милану. Кардинал је присуствовао литургији. Патријарх и кардинал су у својим поздравним говорима нагласили потребу верских слобода у овом плуралистичком друштву, цитирајући речи Господа Исуса Христа из Јеванђеља по Јовану: “И познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јов. 8:32).

Приликом посете Милану, патријарх Вартоломеј је у интервјуу за Ватикан инасјдер говорио о папи и њиховом сусрету и између осталог рекао: “Био је то леп и занимљив сусрет. Заиста се надам да ће наследник апостола Петра донети одлику да посети Јерусалим у јануару следеће године.” Такође је додао да му је драго што се папа фокусирао на своју улогу “Епископа Рима” и што је формирао надзорно тело састављено од осам кардинала, што подсећа на Синод Православне Цркве. Изразио је задовољство чињеницом да постоји добра воља да се екуменски дијалог настави.

На литургији патријарх Вартоломеј је рекао: ”Захваљујем се кардиналу Сколи за пријатељство, као и за ову прелепу цркву коју су нам даровали, пре скоро две године. Сада очекујемо посету папе Фрање, са којим имамо братски и пријатељски однос и са којим сам се упознао током његовог устоличења. Обојица смо схватили потребу да љубимо једни друге и да морамо заједно радити на одбрани хришћанства у овим тешким временима.”

Кардинал Скола је, на позив патријарха да посети Фанар, рекао да ће 31.децембра предводити делегацију цркве св.Амвросија: “Тим чином желимо да узвратимо посету патријарху Вартоломеју и продубимо наше односе и заједничку мисију две Цркве. Тиме ћемо показати вољу да заједнички радимо на сведочењу вере, у оваквом друштву које нас приморава да се одрекнемо сваке супериорности у односу на друге.”

ПАПA БЕНЕДИКТ XVI НАГОВЕСТИО ПОВЛАЧЕЊЕ ВАРТОЛОМЕЈУ

Овде ћемо издвојити још једну замиљиву чињеницу коју у свом напису износи Ватикан Инсајдер: ” Док смо чекали патријарха Вартоломеја да заврши са својим поздравним говором, један од његових најближих сарадника нам је рекао нешто што се десило током седнице Светог Синода у октобру. Када је био у Риму, Вартоломеј се срео са папом Бенедиктом XVI и позвао га на ходочашће у Јерусалим у јануару 2014.године, стопама патријарха Атинагоре и папе Павла VI. На то је Рацингер одговорио: >То је одлична идеја, али можда је боље да то оставим за свог наследника<. Нико од присутних, па ни сам Вартоломеј, нису ни слутили да ће се папа већ кроз пар месеци повући са свог трона.”

Од самог избора папе Фрање, говорило се о његовој контроверзној припадности језуитском реду. Спекулисало се о његовој умешаности у злочине војне хунте у Аргентини, који нити су доказани нити оспорени, као и да је човек који га је заредио, црногорски Хрват Емилио Огњеновић, активно и отворено учествовао у подржавању војне хунте.

ЈЕЗУИТИ СА ПРАВОСЛАВНИМ КРОЈЕМ

Уз вест о доброј сарадњи између патријарха Вартоломеја и представника римокатолицизма додајмо и вест из Словачке:

За новог помоћног гркокатоличког бискупа у Словачкој је изабран Милан Лех. То је први бискуп из реда језуита изабран након доласка папе Фрање на трон, а други језуита који се у Словачкој облачи у мантију по моделу православних. Пре њега је језуита Јан Бабјак постао архиепископ Прешова. Тачност језуитске максиме “циљ оправдава средства” показује се и у томе што, како видимо, и језуити носе православне одежде. Гркокатолици су, као што је познато, настали од епархија Православне Цркве које су под притиском, сплеткама и насиљем римокатоличких владара напустили учење Православне Цркве и прихватили јерес римокатолицизма, а задржали обред и форму. Екуменизам је по својој суштини мање упадљивији начин напуштања Православља.

Свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: “Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне”.- Св.Јустин Ћелијски

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

Млађан Ђорђевић и остали учесници у рушењу епископа Артемија. Нови Пазар 2010.

Вероватно ширем аудиторијуму ово име не значи много. „Борба за веру“ га овако
представља:

Оснивач НВО „Наша Србија“ и близак сарадник Драгана Ђиласа, који је, у своје време, био Тадићев саветник за Цркву и један од главних реализатора програма уклањања владике Артемија са Косова и Метохије. Он је, у зиму 2010, омогућио Атанасију да огромном брзином стигне у Грачаницу, пре надлежног архијереја, запечати све просторије и баци свог сабрата Артемија у кућни притвор… Млађа, (је) са својим ментором, Тадићем, све (м. Амфилохија, еп. Атанасија, патријарха Иринеја, еп. Иринеја Буловића, протосинђела Саву Јањића) сабрао да би рушили закониту власт у Епархији рашко – призренској). Ђорђевићева блискост са митрополитом Амфилохијем објашњава и објављивање неприхваћеног Меморандума СПЦ у новинама „Недељник“ којима доминира исти тај Ђорђевић, као и извесне симпатије које „Наше новине“ (држи их Ђилас) имају кад су новопатриотски ставови дотичних архијереја у питању.

У Црној Гори

Каријера Млађана Ђорђевића тесно је повезана са оном Драгана Ђиласа, његовог блиског пријатеља и, ако то још ишта значи, кума. Заједно су били међу вођама студентских протеста 1991-1992, заједно су оснивали хуманитарну организацију Наша Србија и Народну канцеларију, заједно су радили у Министарству за НИП, где је Ђилас био министар, а Ђорђевић његов саветник. (Сви председникови људи, Никола Томић, Данас)

Млађан Ђорђевић у Призрену. Сан је постао јава, еп. Теодосије је заузео положај свог духовника, отеравши га уз помоћ политичара Ђорђевића. Скупу су присутствовали и еп. Атанасије и м. Амфилохије.

Да додамо да је Млађан Ђорђевић човек који је по извештају америчке амбасаде (Викиликс 10Belgrade248) два дана пре рушења епископа Артемија, 11.02.2010. обавестио ову амбасаду да ће епископ Артемије бити уклоњен. То се, заиста, тачно и десило баш како је Ђорђевић «предсказао». Иначе, НВО «Наша Србија» је заједнички пројекат Драгана Ђиласа и Млађана Ђорђевића. Као сарадници Бориса Тадића, заједно су путовали 2010. на Косово и Метохију баш уочи рушења епископа Артемија. О циљу посете, по извештају из америчке амбасаде Ђилас је Американцима обећао:

«…да неће посетити ниједну паралелну институцију, укључујући и школе. Ђилас је рекао да ће само посећивати цркве, у циљу подршке умереним члановима клира, укључујући викарног епископа Теодосија и оца Саву Јањића у Дечанима. ЕУ канцеларија нас (америчку амбасаду) је информисала да је 1. фебруара пренела захтев Приштини са препоруком да влада Косова са одобравањем сагледа захтев.» (Викиликс 10Belgrade162)
Млађан Ђорђевић је човек који се није много експонирао изјавама за медије. Насупрот томе, веома често је виђан на фотографијама у друштву епископа СПЦ. За разлику од осталих политичара из владе Србије, којима је била неопходна заморна процедура и подршка НАТО институција на Косову да би ишли у посете на окупираној територији, он је у току рушења епископа Артемија био свакодневно на територији КиМ. углавном у друштву епископа Теодосија, Атанасија и Амфилохија. Од стране Е-новина, којима се није допала његова делатност у Црној Гори, називан је «Тадићевим специјалним човеком за посебне задатке». Пореклом је из Метохије.

Братија манастира Светих Архангела код Призрена, који су напустили овај манастир после прогона еп. Артемија са Косова и Метохије у коме су учествовали м. Амфилохије, еп. Атанасије и Млађан Ђорђевић. Фотографија је снимљена 2010., нешто пре напуштања манастира. Овом братству је припадао и преподобномученик Харитон, који је пострадао 1999. од стране шиптарских терориста. Данас се Свети Архангели опет зидају уз подршку сепаратистичких институција. Манастир тренутно има једног монаха.

Додајмо, овом приликом и једну занимљиву анегдоту везану за боравак Ђорђевића у Метохији. Господин Ђорђевић је, у делегацији са епископом Атанасијем посећивао цркве у области Призрена. У једном тренутку је био упитан изненада, из чиста мира, од монаха Светих Архангела: «Зашто сте ово урадили?». Монах није објашњавао на шта конкретно мисли, нити је пре овог питања било разговора на било коју тему. Ипак, Ђорђевић је одмах разумео о чему се мисли и као из топа је одговорио:

«Нисмо ми, црква је!»

Наравно, и монах и Ђорђевић су мислили на прогон епископа Артемија, и разумели су се без много речи.
Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Не треба питати шта је истина, но ко је истина? Пилат је питао Христа: шта је истина, и није добио никакав одговор. Христос није хтео да одговара на погрешно питање. Да је Пилат умео поставити питање правилно: ко је истина, добио би одговор. Ја сам истина, рекао би му Христос. Рекао би му тако као што је пре тога рекао својим ученицима: Ја сам Пут, Истина и Живот.

Разумете ли ме браћо, о чему говорим? Ја говорим о узроцима шибе којом Свевишњи тако често шиба Европу. Један од крупних узрока јесте у томе што европско јеретичко човечанство ево већ кроз много векова ставља Христу оно пилатско питање: Шта је истина? Престало је да пита: ко је истина од онда од како се извргло од старе Апостолске и Православне Цркве. Јер, кад би питао правилно: ко је истина, добио би и правилан одговор. Истина је лична а не безлична. Истина је Бог, а не ствар. Истина је Онај, а не оно. Онај је истина који је увек исти, а не оно што се непрестано мења. Истина је Божја триипостасна личност, вечно исто, непроменљива, непролазна, независна, недостижна, неодољива. Алфа и Омега свега живога. Почетак и свршетак свега створенога. Огњиште неугасиве светлости. Колевка живота. Источник разума и мудрости. Бездна неодољиве снаге. Висота непобедиве љубави, дух који све оживљава. Реч која све ствара. Радост што превазилази песму. Мир што превазилази разум. Вештина што превазилази сваку машту. Уметник који мраве и пчеле и птице и људе учи уметности.

Бог је истина, браћо. Бог, а не ствар.

Главна је разлика измећу паганизма и хришћанства по постављању питања о истини. Паганизам, и стари и нови, пита, као Пилат: шта је истина? Хришћанство пита: ко је истина?

Паганци су одговарали и одговарају: истина је оно што је праматерија свих ствари, а то је или ваздух, или вода, или огањ, или земља, или етар, или број, или електрика.

Хришћани су одговарали: Христос је истина. Божанска личност је истина, а не ствар.

Истина се не може наћи у створеноме, него у Творцу.

Истину неће јавити твар, ако је не јави Творац.

Но, чујте и радујте се, народи земаљски: Творац је јавио истину, појавио се у телу, као оваплоћена истина. Рекао је људима неречене тајне, учинио је нечувена дела, победио је непобедиве непријатеље, отворио вернима пре богате небесне ризнице свих блага које срце жели.

Ко је сад тај? Питају западни паганизирани јеретици. То је онај кога сте ви одбацили. То је онај кога сте ви питали: шта је истина. Па како је Он оћутао и није вам ништа одговорио, ви сте се окренули вашим философима гатарима који су вам чешали уши како вас сврбе. То је Онај који је рекао: Ја сам зато рођен и зато дођох на свијет да свједочим истину (Јов. 18, 37). То је наш благи, но свемоћни православни Христос “силен в милости и благ во кријепости”, кога су одбацили сви паганци, стари и нови, који траже истину у стварима, а не у Творцу, који испитују суштину ствари (као да ствари имају неку суштину изван речи Божије), који су своје философе поставили на упражњени престо Христов, и који културу цене више од правде, поштења и херојства.

Разумете ли сад, браћо моја, о чему вам говорим? Говорим о томе зашто је неминован био прошли светски рат и зашто ће још један, и тежи, доћи на свет ако се свет не покори истини.

Свет је одступио од истине. Да не говоримо о незнабожном свету. Хришћански свет је одступио од истине. А кад се за длаку одступи од истине, за километре се одступа од правде и поштења. Хришћански свет је постао дакле неистинит, неправедан и непоштен и то у толикој мери, да је у томе превазишао народе нехришћанске. Због тога је вечна Истина морала пустити страшне потресе, буре и ужасе, да растресу свест људску и очисте је од плеве и лажи.

Ако питате шта ћемо ми радити да се спасемо, одговорићу вам: познајте истину и истина ће вас ослободити од свих зала. Христос је истина и сведок вечне небесне истине. Познајте Христа. Покажите Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и Христос ће вас спасти од свих зала свих злотвора, видљивих и невидљивих. Амин.

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

Свештеник Миломир Влашковић, протојереј Милија, м. Амфилохије, еп. Атанасије и остали свештеници на митингу против издаје Косова

Самоиницијативно гашење својих институција на Косову и Метохији, а да притом држава није ни под каквом оружаном претњом са стране, може се искључиво називати издајом државе. Управо, тројац Вучић-Николић-Дачић ће остати упамћен у светској историји као учесник највећег могућег преседана – укидања државности своје сопствене државе на суштински важном простору, а да та држава није била под икаквом оружаном претњом. О рудном, енергетском и природном богатству које је власништво Србије, које се овом приликом поклања творцима геноцида над српским народом се у медијима на српском ретко говори, а оно није нимало занемарљиво. Стручњаци који познају тематику говоре да је Србија, захваљујући својој лошој политици последњих година дошла у ситуацију да буде зависник о кредитима са запада којим се одржава актуелна власт, те да је то разлог зашто неспретни политичари продају Косово. Са друге стране, појавила су се нагађања да су утицајни политичари уцењени или потплаћени. Једно је сигурно, водећа политичка класа у Србији је заражена идеологијом еврофанатизма, и жели по сваку цену да уђе у Европску Унију, иако су са путем у Европску унију скопчани многи ултиматуми који исцрпљују и економију и српски народ као такав.

Јерархија Српске Цркве је увек у најважнијим тренуцима српске историје изражавала свој став. Може се рећи да су од њеног става зависили многи историјски догађаји. То су добро знали и непријатељи Срба, и тежили су да покоре јерархију. Положај епископа СПЦ био је скопчан са великим опасностима, некада по живот епископа, а некада са опасностима да епископ изда народне хришћанске идеале.

Да ли је Вучић задовољан баритоном о. Милије?

Последње догађаје, везане за издају Вучића, Николића и Дачића, осликава и велика шизофреност у ставовим врха СПЦ. Док је став еп. Артемија недвосмислен оцењујући споразум Дачић-Ештон-Тачи као издају, остали епископи, који су еп. Артемија некада заједно прогонили, сада наизглед имају различите ставове. Најкарактеристичније фотографије које осликавају шизофреност ставова екуменистички настројене јерархије су фотографије протојереја Милије из Косовске Митровице. Он је 10.05.2013. учествовао на митингу «Остајемо у Србији» који су Срби Косова и Метохије организовали у знак протеста против споразума из Брисела, а већ сутрадан је учествовао у дочеку заменика премијера Вучића који фанатично брани овај споразум-издају. Осим Милије, на митингу је учествовао још и свештеник Миломир Влашковић који међу првима виђен у друштву са Иљбером Хисом, шиптарским сепаратистом задуженим, у то време, за интеграцију севера.

Ако додамо и то да су епископ Атанасије и митрополит Амфилохије, који су оштрим речима говорили против представника власти због издаје, највише учинили да се Теодосије Шибалић, који је практично први дао отворену подршку Вучићу у издаји, доведе на управу црквама Епархије рашко-призренске, онда тек ништа није јасно.

Патријарх Иринеј који се све време ограђује, уноси само додатну збуњеност. Да ли се Београдска патријаршија води принципом сервилности, и коме се приклонила – земаљском царству Европске Уније или небеском, за које се још увек боре Срби Косова и сви који их подржавају?

Док један део родољубиве јавности одушевљено велича појаву два епископа на митингу против власти, други их оптужују да су ушли да би разорили национални фронт против еврофанатика. Ови други говоре да су еп. Атанасије и м. Амфилохије били приморани да учествују на митингу као превентива. Чврста одлучност еп. Теодосија да подржи еврофанатике и млака опозиција п. Иринеја продаји Косова би изазвали то да се уставобранитељи окрену епископу Артемију и делу СПЦ који је престао сарадњу са епископима екуменистима. По тој логици, епископи из Херцеговине и Црне Горе су наступили да би родољубиви народ задржали под доминантним окриљем екумениста.

Да ли је пријатељство покварено? М. Амфилохије и еп. Теодосије приликом Теодосијевог безаконог постављања на трон епископа Артемија

Питање Косова и Лазарева клетва ће, несумњиво и у наредним данима бити главно питање опредељења православних. Данас, што се тиче јерархије СПЦ, све подсећа на коло у коме се изводе три корака уназад, један унапред. Вучић-Дачић-Николић сигурно не би могли да спроведу споразум када би га Београдска патријаршија јединствено осудила. Са Теодосијевом подршком отпор издаји је под знаком питања.

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Шта је то у Јеванђељу што га чини тако тешким и непријемчивим за широке масе људи? Срби су више од хиљаду година православни, па се опет боре са собом, отпадају у великој мери од Православља, и многи воде пагански начин живота. Можда су, ипак, ове последње генерације којима припадамо највише отишле у свом самонегирању хришћанског идентитета.

Савез бивших комуниста и вођства СПЦ

Они који су живели у местима где живе и муслимани, знају да код њих све некако лакше иде. Велика већина муслимана држи рамазански пост, држи се правила ислама и нису у некој сталној агонији као што су православни у агонији – у борби између отпада и живота по Христу.

Они који су живели или живе поред римокатолика могу нешто слично да потврде. Римокатолици су се већим делом секуларизовали, укинули пост, не иду редовно у храмове на молитву, али у њима самима нема неке велике разлике између оних који поштују тај минимум који од њих тражи ватиканска јерархија и оних који су римокатолици само по рођењу. Разлика је у животном стилу, не у животном опредељењу.

Код православних постоји једна, више унутрашња борба са собом – бити православан по животу или бити православан само на папиру. Проблем који се јавља код Православља, а који није присутан код разних религија је тај, што Православље не трпи компромис са злом. Или јеси, или ниси. Друге религије су, уствари, системи који у својој суштини имају компромис са палим светом – нешто се може, нешто не. Остале религије су балансери за умиривање савести: мало чиниш грех, одеш исповедиш, добијеш опроштајницу и наставиш са грехом. Или – мало се молиш, градиш џамије, мало грешиш, колико се мора, одеш на Ћабу, опет си чист…

У Православљу, које је лаки јарам, постоје заповести које су помало болне, и потребна је одлучност да би се испуниле. Једна од таквих је и ова:

Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик. (Лука 14,26)

Како неко, побогу, може да мрзи свог оца и матер?!

«Многи прилазе Господу – мало њих бира да га следи. Многи читају Јеванђеље, наслађују се, одушевљавају узвишеношћу и светошћу његовог учења – мали је број оних који се одлуче да утемеље свој живот на законима које поставља Јеванђеље,» каже свети Игњатије Брјанчанинов.

А требало би утемељити «свој живот на законима које поставља Јеванђеље» и бити потпуни хришћанин.  Ево, још једног примера пре него што покушамо да одговоримо на горњу загонетку:

-Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник.

Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи:

грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник.

Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.

А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса

своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме!

Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује

понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. (Лука 18, 10-14)

Фарисеј је овде нашао модус вивенди – он је нешто испуњавао, и то му је била сатисфакција за гордост и самозаљубљеност којих се није одрицао. Цариник је био потпун човек. Он је искао милост Божију, схватајући себе грешним. Молитва му није била сатисфакција за грешан живот. Молитва му је била искање измирења са Богом.

Бити потпун бескомпромисан хришћанин – то Јеванђеље тражи, то Православље тражи. «Не можете служити Богу и мамону» (Лука 16, 13). Не може се више волети отац, матер, и жена, деца, браћа, сестре, па и живот свој од Правде и Истине Божије… од Бога. У томе је одгонетка. А, када се дешава да ми више волимо рођаке, пријатеље, и живот свој од Бога? Зар не онда када свесно или несвесно претпоставимо неки свој интерес Богу, Правди, Истини?

Кажу да је неки ђакон био свестан да је владика Артемије по клевети и неправедно уклоњен из Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Онда га људи, парохијани упитали зашто не подржи онога који је на правди Бога гоњен. Ђакон је одговорио: «Па, и ја имам децу.»

«Па, и ја имам децу.» – ето како је Божији слуга, служитељ олтара у једном секунду погазио читаво Јеванђеље. Он је ради плате, ради исхране своје деце погазио читав Божији Закон. Он је прихвативши маловерје, одбацивши веру, учинио Христа лажним, јер Господ Христос је рекао:

-Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се

одјенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово.

Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. (Лука 6, 31-33)

Ево болести и дијагнозе болести читавог српског народа данас. Православни Срби су у канџама маловерја и у канџама човекоугађања. Ради родбинских односа и свога конфора спремни смо, многи од нас, да све погазимо – Веру, Цркву, Јеванђеље, Отаџбину, брата, сестру, родитеље и децу.

Да ли су Срби продали Косово за вечеру? Еп. Теодосије и Александар Вучић, који је отписао Косово и Метохију ради чланства у ЕУ, на дан св. Василија Острошког у Лепосавићу, 12.05.2013.

То ново «јеванђеље», уствари антијеванђеље које је постало доминантна «књига» савременог српског друштва учи овако: «Буди хришћанин, родољуб, човекољубив и доброчинитељ све дотле, док то не угрози твој конфор, док то не квари пријатељство са родбином и комшијама, док то не затражи неки напор од тебе».

Да, превелики број Срба је, данас, у канџама свог конфора и човекоугађања. Превелики број Срба не живи за идеју, већ за мртву материју; не живи се за небеско царство са св. Лазарем, већ за земаљско са Вуком Бранковићем. Многи Срби никад нису престали да верују у Бога, али су га одгурнули на друго место. Јер, Бог није делио станове, комунистичка партија је делила станове, кредите, радна места. Господ тражи од човека испуњавање незнатних заповести, али комунистичка партија се неким заповестима подсмевала, па је већина направила компромис са ђаволом, тј. партијом.

Када је комунизам у Југославији званично укинут, остао је тај дух ситно-шићарски, интересџијски. Нове партије су се појавиле и оне које су биле на власти делиле су материјална добара по бабу и стричевима, а не по правди Бога истинога. Зато им се чланство док су биле на власти брзо увећавало.

Аналогни пример примеру оног ђакона десио се на административној црти према покрајини Косово и Метохија. Тамо је по диктату Европске Уније требало да влада Србије постави границу. Народ се борио против тога. Влада Србије је послала елитне јединице – жандармерију, да сломи народни отпор, сруши барикаде и уништи алтернативне путеве. Жандарми, слушајући свог «бога» из владе Србије дошли су и почели са својом антиуставном и античовечном работом. Срби са севера КиМ. су их питали: «Шта то радите, људи? Предајете нас Шиптарима да нас муче!» Један од жандара је одговорио: «И ја имам децу,» што у преводу значи: «летећу са посла ако не слушам претпостављеног». Тако је ради љубави према жени, деци, конфору… читаво Косово и Метохија предата екстремистима паганима.

То јесте тешка дилема – шта учинити ако ти је неко најрођенији, неко кога волиш – кум, брат, сестра… ушао у пакт са онима који издају Веру, Цркву, отаџбину. Хришћанска љубав према најближем, и према његовом вечном спасењу искључује човекоугађање. Ако хришћанске књиге уче да је неразумно снисходљиви отац, учитељ и духовник често узрок погибељи својих подређених (погледати Прву књигу Царства о првосвештенику Илије), не треба ни равног себи подржавати у злу.

Викар патријарха Иринеја прима представнике коалиције Тачи-Петровић која влада Косовом. Далибор Јевтић је један од стубова марионетске СЛС.

На Косову је инсталирана типична марионетска партија названа иронично «Самостална Либерална Странка». Уствари, није она ни самостална, нити у њој има икакве слободе, осим слободе од морала. Кроз њу Запад купује Србе и држи под контролом да не би противречили у стварању «независне државе Косово». Срби, који су на КиМ. у улози раје, без слободе кретања, запошљавања… поред испирања мозгова медијима на српском под контролом НАТО агенција, прихватају чланске картице ове робовске партије како би добили посао, социјалну помоћ, станове. Све је исто као за време комунизма (само «њега» нема).

Влада у Београду је коначно потписала папир и са албанским нацистима са Косова. То је за њих пропусница за Европску Унију. Сада, на једној страни стоји – влада Србије и њени постављеници на Косову, НАТО пакт са својим Србима у Самосталној Либералној Странци, медији, епископ Теодосије који без пардона сарађује са косовским нацистима; а са друге стране – светосавско Предање, одбрана отаџбине и целовитости вере. Србин је пред дилемом – да ли кренути за већином или за истином.

Народ који ћути на ову издају, уствари не ћути, већ виче: “Распни га, распни!“ Косово и Метохија је, данас, распето још једном, али не од Албанаца и не од НАТО пакта. Оно је распето од стране самих Срба конформиста. Оно је распето и око њега су многи „пилати“ који перу руке фолклорним патриотизмом. И сами знају да су га продали, али им не пада тешко да испричају још понеку причу о небеском царству, да певају о томе да јечам жање Косовка девојка. Косово је сада са ужасно малобројном мањином оних који су на том великом митингу распећа Косова остали доследни и који са православном, а не екуменистичком, Богомајком и Мироносицама јецају над судбом Косова, које би овом приликом, да зна да говори изрекло сличне речи Христовим са крста:

-Ја сам у мањини и данас, кад страдам и умирем… Пријатељи моји и ученици моји разбежали су се као што се стадо разбежава, кад пастир буде ударен. Сви би они били уза ме до краја, када са мојом истином не би било скопчано страдање, и кад истина не би захтевала стрпљење у чекању победе и, тријумфа. У већини су они, који се одушевљавају истином само онда, кад истина доноси сласти и задовољства. Ја сам и слатка и горка истина, зато сам ја у мањини и данас. Кад би моја истина била сама сласт, мени би и сад викали “осана” и засипали ме цвећем. Но моја је истина сласт и горчина, зато ме час гладе цвећем час пробадају ексерима. Зато сам ја данас у мањини, ах, у сасвим незнатној мањини! (Св. владика Николај, Беседа о Христовој мањини)

Монах Кипријан: -Сви желе да побегну од страдања. За Србе је, раније, било част да се положи живот за отаџбину. Треба бити спреман и живот положити за оно што је вредно.

Да ли су Срби коначно продали Косово за вечеру, показаће се врло брзо. Најбоље би било да Косовска агонија послужи као охрабрење оне боље стране која постоји у човеку. Земаљско царство је краткотрајно и његова сладост је горча од горчине која иде уз оне који се определе за небеско царство. Једино што је потребно је храброст у опредељењу и послушност Христовим речима: «Узмите јарам мој на себе и научите се од мене…  Јер јарам је мој благ.“ (Мат. 11,29-30)

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Пострадала девојка којој, нажалост, не знамо име. Занимљиво је овом приликом подсетити се цара Ликинија који је владао у овим крајевима. Њега је 324. године поразио свети цар Константин и после тога је и на овим просторима заведена слобода Православља. Цар Ликиније је био велики женонеистовник (женолудак) како га назива свети владика Николај Жички. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној, а царица је била сестра цара Константина. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна, што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. Због заштите ове девојке свети Василије Амасијски би мучен и убијен од цара Ликинија 322. године. На данашњи дан, 26. април/9.мај прослављамо овог светитеља.

Док се крвави рат у Сирији наставља, као «колатерална штета» између владиних снага и побуњеника показује се велики број православних хришћана, монофизита и других неисламских заједница. Припадници православне Антиохијске патријаршије, која има своје седиште у Дамаску, чине 5% становништва Сирије. Постоје бројна сведочанства о страдању православних, а нарочито жена и девојака према којима се сурови побуњеници које подржавају Сједињене Америчке Државе односе као према ратним трофејима. Како се каже у једном вапају које су пренели многи јерменски медији, побуњеници, састављени од највећих фанатика исламиста силују и девојчице узвикујући победоносно «Алах уекбер!». Највише су пострадали хришћани и монофизити града Алепо.

Недавно се на интернет мрежи појавила фотографија непознате девојке са крстом, коју су масакрирали исламисти. И док Јермене ово подсећа на њихово страдање од Турака, немогуће је не подсетити се масакра и насиља које су православни Срби и Српкиње доживели од стране Турака и Албанаца. Своју кулминацију, ово насиље је доживело у периоду после аустријско-турских ратова. Тада је на подручју Старе Србије, од Ђевђелије до Подујева вршено незапамћено насиље над хришћанима које је довело до тога да је данас на Косову и Метохији остало једва 10% православних.

Заједничка молитва за мир “православних” екумениста и других јеретичких група

Телесном страдању православних на подручју Антиохијске патријаршије, која обухвата државе Сирију, Ирак, Либан и Кувајт, претходило је велико одступништво од Православља антиохијске црквене јерархије. Наиме, после пропасти царске Русије која је помагала православне на овом подручју, патријаршија се нашла под великим притиском западноевропских сила и јерархија Антиохијске патријаршије је подлегла притисцима. Тако је потписана унија са монофизитима који су у јереси осуђеној на Четвртом васељенском сабору. Ова унија је и модус који би требало да се примени за планирану унију између римокатолика и православних екумениста. У Баламанду, Либану, на подручју Антиохијске патријаршије је 1993. учињен и први корак ка уједињењу римокатоличке и јерархије Православне Цркве. Можда су епископи Антиохијске патријаршије покушали својим унијатством са јеретичким групама да ојачају положај православних на овом «трусном» подручју, али то се, очигледно је из последњих дешавања, није догодило. Због напред реченог, питање је да ли се ова патријаршија и даље може називати «православном».

Недавно је неколико клирика ове патријаршије било отето. Уколико се остваре наде побуњеника, Сирија би постала држава исламских екстремиста под патронатом САД, што би личило на оно што се данас догађа у српској покрајини Косово и Метохији. Режим председника Асада у Дамаску није тако малодушан као онај у Београду који одустаје и предаје Косово, и Сиријци се боре свим силама уз благу помоћ Русије да би зауставили остварење америчког сценарија.

Као последица рата у Сирији, огроман број православних, монофизита и муслимана су већ напустили ову државу, а у Турској се повећао илегални «увоз» робиња ради блудочинства. Ово није никакав куриозитет, већ правило које се дешава приликом свих исламистичких ратова. О томе архимандрит Рафаил (Карелин) говори овако:

-Може се слободно рећи да се муслимани налазе у стању перманентног рата са немуслиманским народима, рата у којем могу бити привремена помирења – примирја, али не мир. Треба такође истаћи принудне и насилне мјере које препоручује Куран, а које се тичу побијеђених народа и њиховом превођењу у ислам.

Као илустрацију примене стандарда из Курана и схватања исламиста превели смо текст о догађају који се 2011. десио у Кувајту, држави која је под неформалним протекторатом Сједињених Америчких Држава:

ТВ-водитељка из Кувајта предлаже озакоњење секс-робиња – куповати Рускиње, заробљене у Чеченији

Њуз-ру – Телевизијска водитељка и политичка активисткиња из Кувајта, која се раније кандидовала за парламент, предлаже да се усвоји закон који дозвољава да људи за личне потребе купују робиње ради блудочинства. По мишљењу Салви ал-Мутаири оваква мера сачуваће јачи пол од прељубе, тако што ће увек моћи да се опусте у друштву конкубина.

Као робље могу се узимати жене немуслиманке, ухваћене у ратовима против других држава, предлаже ова политичарка. Например, у ову сврху могле би да послуже Рускиње, ухваћене као плен у Чеченији, уверена је ова телевизијска водитељка. О оригиналној иницијативи ове кувајтске држављанке писао је и британски таблоид Дејли Мејл.

Изјава ал-Мутаири изазвала је бурно негодовање како код њених сународника, тако и код становника других држава Персијског залива. Блогери су желели да знају да ли би овој политичарки сметало да је у време ирачке окупације и сама продана у робље као „ратни трофеј“.

По мишљењу Салви ал-Мутаири, купујући робињу ради блудочинства, пристојан верник, који је сексулано веома темпераментан, неће преварити жену, јер тако купује увозног еквивалента за брачног партнера, пише ИноПрес у вези са овом изјавом. „То је боље него да наши мушкарци ступају у забрањене сексуалне односе“ –изјавила је водитељка. Она сматра да се при томе морају поштовати права деце, тако да робиње не би могле бити млађе од 15 година.

Како тврди ова политичарка, институција конкубина није у супротности са шеријатским законом, јер је, на пример, арапски калиф из династије Абасида Харун-ал-Рашид, према легенди, имао две хиљаде наложница.

Осврћући се на процедуру стицања сексуалне робиње, Салва ал-Мутаири изнела је предлог да се девојкама тргује преко специјалног одела. По њеном мишљењу, статус конкубине у Кувајту био би права благодат за заробљенице, ухваћене за време ратних дејстава. „Например, чеченски рат осигурава руске заробљенице- тамо их купите и препродате овде, у Кувајту“- позвала је ал-Мутаири.

Напоменимо и то, да у Кувајту, који важи за државу са најотворенијим и најлибералнијим политичким системом међу конзервативним арапским земљама Персијског залива, говорити о равноправности мушкараца и жена и поштовању према њима није потребно, јер су жене у потпуности зависне од својих мужева.

Представнице слабијег пола добиле су право на личну слободу тек 2009. године, када им је омогућено да добију пасоше и излазе из земље без претходног одобрења, а право гласа добиле су 2005. године. Пре две године четири представнице лепшег пола добиле су места у парламенту, иако су то право формално стекле десет година пре тога.

О исламу (Свештеномученик Данил Сисојев)

Као што је познато, муслиман може да уђе у брак са четири законите жене, а такође да узме себи онолико љубавница колико може његова рука да обухвати, како је речено у Корану: “Ако се бојите да према жена сиротама нећете бити праведни, онда се жените оним женама које су вам допуштене, са по двије, са по три и са по четири. А ако страхујете да нећете праведни бити, онда само са једном; или – ето вам оних које посједујете. Тако ћете се најлакше неправде сачувати” (Коран 4:3). То јест, човек може да има неограничени број жена. Наравно, у обавези је да их подмири на одређени начин.

У шиизму су отишли даље и увели схватање као што је привремени брак, који може трајати од једног сата до 99 година. Најчешће се закључује на 1 сат. Ова пракса се користи ради оправдања силовања и проституције. Зато у шиитским земљама нема проституције, за разлику од сунитских земаља где постоји. Међутим, проституција се ни код шиита ни код сунита не забрањује као таква.

Припрема и превод – екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

10. маја 1939. патријарх Гаврило је положио камен темељац за зидање храма Светог Саве на Врачару.

Патријарх Гаврило је био човек старог кова. Он је доживљавао себе и своју улогу онако како су је вековима доживљавали достојни пастири епископи Свете Православне Цркве и која је најбоље осликана речима Светог Писма: «Богу се треба већма покоравати него људима»

(Дела. Ап. 5,29). Патријарх Гаврило, је живео у времену када је Српска црква била «начета» јеретичким модернизмом са запада, али је етос и став патријарха Гаврила и поред свих искушења тога времена био дубоко православан. Он се на нимало лаком путу православног патријарха у многим делима показао као прави духовни принц и чувар Православља. Он се, на «православном конгресу» 1923. у Цариграду, који је организован да би се успоставила доминација Цариградске патријаршије над Црквом православном, одлучно супротставио претензијама цариградског патријарха Мелетија постављеног од Британаца који је желео, између осталог, да за Цариград присвоји Српску цркву у дијаспори.

Већ у време краља Александра постојала је идеја да се уместо капеле на Ловћену изгради маузолеј без крста. Својим залагањем код краља, патријарх Гаврило је успео да испуни заветну жељу митрополита Петра (Његоша) и да на Ловћену, ипак, буде изграђена капела. Касније ће  комунисти ову капелу срушити.

Овај јерарх Српске Цркве, који је рођен на подручју Доње Мораче био је и један од посланика црногорске скупштине који су новембра 1918. однели одлуку Црногораца о уједињењу са Србијом. И у томе можемо видети оданост православном јединству овог човека Цркве, који је претпостављао народно јединство локалној нарцисоидности, сујетној особини којом се одликују данашње генерације Срба. Знао је патријарх Гаврило да онај «ко неће брата за брата, он ће туђина за господара».

Непокорност и одвратност према злу и неправди, патријарх Гаврило показао је и приликом потписивања Тројног пакта. Не мислимо притом на пакт Дачић-Ештон-Тачи, већ на онај који су представници Краљевине Југославије потписали са нацистима уочи Другог светског рата. У обарању овог пакта, патријарх Гаврило је уложио велики напор и није се заустављао на простим теоријским саопштењима. Он је, поводом пакта, говорио кнезу Павлу:

“Црква ово не може примити… (у) тројном пакту ми видимо опасност поробљавања… све наше традиције (су) у опасности и наша национална осећања увређена… Србин неће да буде роб. Под вођством својих свештеника Срби су се борили против Турака и основали своју државу, па и данас, када смо поново у опасности, опет Црква хоће и мора да поведе борбу”.

Избрисати «српски вирус»

Наравно, Хитлер и његови нису могли опростити патријарху Гаврилу овако одлучан став. Њима су били потребни сервилни Срби, они који су без националног идентитета и самопоштовања. Први корак у расрбљивању Срба било је бомбардовање Народне библиотеке у Београду. Други корак је хапшење две најутицајније личности Срба, хапшење патријарха Гаврила и светог владике Николаја. Патријарх је био ухапшен већ 25. априла 1941. То је било друго упадање у ропство овог достојног јерарха Српске Цркве. Први пут је био заробљен током Првог светског рата, када је робовао у Мађарској и у Улцињу.

Током немачког заробљеништва нацисти су покушали да придобију патријарха, да га приморају на сарадњу. Очигледно је да од овога није било ништа, те су и њега и владику Николаја превели чак до злогласног логора Дахау. Патријарх Гаврило, био је једини поглавар неке цркве који је био у немачком заробљеништву током Другог светског рата.

Своју оданост свом народу патријарх је још једном доказао тиме што се вратио у земљу коју су у међувремену окупирали интернационалисти комунисти. Док је свети владика Николај кога је чекала сигурна тамница и сваковрсни линч у комунистичкој Југославији кренуо путем изгнанства, патријарх Гаврило се вратио у отаџбину. У отаџбини га је дочекао терор према Цркви који патријарх није могао мирно да посматра.

Патријарх Гаврило је слао представке и протесте комунистима као да се радило о озбиљним људима, а не о корумпираним разбојницима какви су се комунисти често показивали, нарочито према Цркви:

«На подручју где је непријатељ срушио двеста педссет (250) цркава дижу се данас

динамитом у ваздух преостале богомоље. На подручју ослобођене отаџбине несметано и

некажњено се оскрвњавају српске црквене светиње; без суда убијају српски свештеници,

премлаћују српске владике и онемогућава им се општење са паством…,» каже патријарх у својој жалби комунистима.

Очигледно је да патријарх није могао лако да спречи ово спољашње иживљавање над Црквом, али је могао, и у томе није одступао, да спречи унутрашње иживљавање. Наиме, комунисти су ускоро показали своје намере да они одлучују о саставу епископата. Тако им се 1947. није допао Дамаскин Грданички који је био изабран за Митрополита загребачког. Броз је послао, не Млађана Ђорђевића који је као специјални саветник Бориса Тадића рушио владику Артемија, већ свог шефа кабинета Љубодрага Ђурића који је тражио од патријарха Гаврила да се повуче одлука и изабере друга личност.

Ђурић је патријарху пренео Брозове “поздраве” и замерку што се Сабор није консултовао са властима око избора Дамаскина кога, наводно Загреб неће прихватити. Патријарх га је лепо саслушао, а онда буквално истерао из зграде Патријаршије. Броз, упоран у својој намери не одустаје, већ шаље Александра Ранковића, али и овај пролази попут Ђурића. (протојереј Саво Јовић, Утамничена Црква)

Патријарх Иринеј и његово време. Нови однос према окупаторима данашњег патријарха огледа су у саглашавању са клирицима који радо примају окупатора. Васкрс 2013. у манастиру Дечане. Шиптарски сепаратисти и амерички “амбасадор” били су званични гости ове обитељи.

Очигледно је да Београдска патријаршија и патријарх тада, за разлику од данашњег времена када се са наследницима комуниста патријарх Иринеј слаже и договара, нису имали баш идиличне односе. Патријарх Иринеј је и награђивао представнике нове тоталитарне власти у Србији и био награђиван од истих разним одликовањима (награђивао Шутановца, награђиван од Дачића), што се за патријарха Гаврила ни у сну не може замислити. И по томе се види да су озбиљне разлике у доживљају Православља од епског патријарха Гаврила и садашњег патријарха Иринеја који се залаже за учешће Србије у пројекту Европске Уније.

Једна од главних заслуга за црквени поредак патријарха Гаврила, који га је можда коштао и главе, је и однос према стварању «Македонске православне цркве». Комунисти су тражили по сваку цену стварање ове организације, а патријарх се упорно држао канона и црквених правила. Тек после «изненадне» смрти патријарха дошло је до мекшег и предусетљивијег односа јерархије СПЦ према овом проблему и комунистима.

На крају, наведимо и једну чињеницу која је важна из угла посматрања савремених проблема и изазова: патријарх Гаврило (Дожић) био је и учесник Свеправославног саветовања у Москви 1948. које је осудило екуменизам. Његове речи на том скупу су:

-Последњих година појављују се у Православној Цркви разна стремљења која изазивају оправдане стрепње за чистоту њеног вероисповедања и за њено догматско и канонско јединство.

После упокојења патријарха Гаврила долази до првог избора патријарха на који ће одлучујуће утицати комунистичка партија и држава. После њега долази и до безрасудног хрљења Београдске патријаршије у друштво са јеретичким организацијама на западу, и на крају, у чланство у индеферентни према истинама вере екуменистички савез. Да ли се може рећи да је смрт патријарха Гаврила значила и прекретницу, престанак епохе у којој је Српска црква аутономно од државе деловала, могло би да се расправља. У сваком случају Српска црква и српски народ, који данас, на почетку 21. века живи у епохи себичњаштва и саможивости, дужан је да се према овом јуначном јерарху односи са великим поштовањем и пијететом, као према човеку који је живео за свој народ, православну веру и био спреман и да се жртвује ради њих.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Блажен је онај човек који се не намеће никоме за учитеља, ни за вођу. Таквога човека прате три небесне красавице: једној је име Ирина, другој име Софија, трећој име Евдоксија. А то ће рећи: Мир, Мудрост и Слава.

Рекао је Господ својим ученицима: Не зовите се учитељи; јер је у вас један учитељ Христос (Мат. 23, 10).

Ви који редовно читате Свето писмо можда ћете осетити тешкоћу да ову јасну и изричну заповест доведете у склад са оном другом заповести Идите, проповедајте и казујте, или са оном: Идите, дакле, и научите све народе. Шаље их да уче а забрањује им да се зову учитељи ма, како то може бити? Заиста би то тешко било разумети, да није на крају рекао: јер је у вас један учитељ – Христос. А то значи: Ја сам учитељ и наука је моја. Ја сам јединствени Учитељ јединствене науке а ви сте само проносиоци те моје науке. Ја сам донео ту моју науку с неба, и ја сам је вама открио. Нисте је ви пронашли нити смислили, него сте од мене чули и примили. Ја сам учитељ. Ваше је да моје речи постављате пред људе као што сте постављали оних пет хлебова што сам ја благословио и умножио. Онда сам ја био Домаћин, а ви послуга око трпезе моје. Сада вам кажем: Ја сам Учитељ, а ви сте служитељи слова Божјега.

Овим је хтео Господ прво, да добро нагласи да је само Он Учитељ спасоносне и небесне науке у правом и пуном смислу речи; друго, да унапред сачува ученике од гордости, од које се не могу сачувати они који себе називају учитељима неке своје оригиналне науке, и треће, да кад су само проповедници и преносиоци Божје, а не своје науке морају бити веома пажљиви да тачно предају како су примили не додајући и не одузимајући.

Добро су разумели свети апостоли сву тежину ових речи Учитеља свога, сасвим добро. Зато апостол Јаков опомиње крштене људе: Не тражите браћо моја да будете многи учитељи. Зашто да не тражимо? Зато што ћемо већма бити осуђени, ако ма и најмање погрешимо у светој науци Божјој. Јер, вели, сви погрешујемо много пута; али ко у ријечи не погреши онај је савршен (Јак. 3, 1). Због погрешних речи самозваних учитеља много је и премного проливене крви у свету. Због тога свети Павле опомиње све хришћане овим речима: Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром, по казивању човјечијему, по науци свијета а не по Христу (Кол. 2, 8). Чувајте се дакле, таквих учитеља који се непрестано уче али никад не могу да дођу до познања истине (II Тим. 3, 7). Напротив они одвраћају своје уши од истине и од здраве науке Христове, и окрећу се ка гаталицама (Тим, 4, 3-4). Немају они ништа с неба него од земље.

Ево речи нових као да их је Павле јутрос говорио из неке престонице европске. Истим речима описао би он и данашњу болест белог човечанства тачно као и ону пре 2000 година: иста болест, исти опис, исте речи, исти рецепт, исти лек.

Или зар мислите, да ће вам неко у свету знати тачније показати узрок прошлог рата у

Срби су насупрот речима св. владике Николаја, после Другог светског рата, кренули путем ругања Цркви и Христу и обоготворењем људи моћника

свету? Нико, ваистину. У културним народима нашега века јавили су се безбројни учитељи. Они су потиснули и одгурнули правог Учитеља Христа. Сваки дан су говорили од јутра до мрака, други опет на смену од мрака до јутра. Свака им је реч била неистина и мамац на клизав пут. Како су кога уши сврбеле, тако су му они речима својим чешали уши, за паре, за част, за власт, за сласт. Непрестано су се учили, но никако нису могли доћи до истине. Непрестано су друге учили, али нико од ученика није могао докучити од својих учитеља шта је истина. У самој ствари хришћански народи су војевали против истине а, међутим, распитивали су за истину. Истина се пак била повукла у избе рибарске, у колибе сељачке, у пештере испосничке, у ћелије богомољачке, у пустиње монашке. Сва је била као и увек у једној јединој речи – Христос.

Тешки смрадни гасови од лажних наука затровали су сав ваздух на Западу. Почели су га тровати и на Истоку. Незнабожни народи су се уплашили од крштених народа. Праведници су заплакали. Анђели небесни разгњевили да се сва земља потресе, сви народи да се полију пљуском огња. Да би се ваздух прочистио. Да би се смрад уништио. Те да би се пречиста и света небеса могла приближити земљи. Амин.

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”